Sedamsto dalekih
Danas sam odlučila da pišem. Čini mi se da sam bila živa samo dok sam pisala. A davno nisam pisala.
Gde sam bila dosad... E pa negde 700 km od voljenog grada, isto toliko od voljenih ljudi, ulica mog detinjstva, poznatih lica, ušća Save u Dunav, mirisa bagrema u proleće, daleko od svega čemu sam nehotice okrenula leđa, slučajno zaključala vrata, dugo tražila ključ, odgovore na neizgovorena pitanja, a sve ovo vreme, dugih 19 godina u meni spava čežnja, seta, grižnja savesti, nemir...
Ponekad se pitam jesam li premalo volela da tako iznenada okrenem leđa, ili sam PREVIŠE volela ono što sam stvorila ja, da grlim, ljubim i milujem, svoju porodicu.
Ono što me je bolelo, to su tih 700 km koji su nas delili svih ovih godina. Delili me od zagrljaja voljenih, poljubaca za sve rođendane, stiska ruke dragih ljudi kad mi je bilo najteže.
Toliko toga prebacujem sebi... Sad je kasno za mnogo toga, samo sedamsto belih vlasi u mojoj kosi odaje tajnu moga 700 km života daleko od ...